Понекад, док седим у канцеларији и чекам следећег ученика, замишљам разговор који никада не буде изговорен до краја. Видим га, улази лаганим кораком, широких рамена, све је на њему "на месту", а опет...није.
"Вежбаш?" - питам га једном. Климне главом. Каже: "Скоро сваки дан." Слегне раменима као да то није ништа посебно, али ја знам да јесте. Јер у тој теретани, иза сваког подигнутог тега, нешто се спушта. Некад понос, некад стид, некад тишина коју нико не чује.
Теретана би за вас, момци, требало да буде место где се осећате снажно - не само физички. Место где растеретите своје мисли, где будете поносни што сте истрајни, што напредујете, што радите нешто за себе. Место где сте сигурни. Где вас нико не пореди. Али често није тако. Уместо да тамо нађете снагу, ви наиђете на подсмех. Уместо да вас неко гурне напред, чујете како нисте "довољно јаки", "не вежбате како треба", "нема од вас ништа". Теретана, која би могла да буде лек за главу и срце, постаје још једно место у којем неко мери вашу вредност - и опет фали неколико центи.
И шта тада радите? Стегнете вилицу. Наставите да дижете. Ћутите. И све оно што не кажете - то носите са собом. У школу. На друштвене мреже. У односе.
И ту креће друго поглавље, које је можда и било разлог зашто сте кренули у теретану. То су шале "које нису злонамерне". Надимци "које нико не мисли озбиљно". Смех који боде више него ударац. И сви се смеју, а никоме баш није смешно. Неко то издржи. Неко се смеје заједно са њима. А неко...неко се полако губи. У свом телу, у својој тишини, у осећају да никоме није стало да види шта му је стварно.
Знаш, није срамота ако те погоди нечија реч. Није слабост ако си тужан. И не мораш све да издржиш. Само мораш да знаш да не мораш сам.
А шта је са онима који стоје са стране?
Нисам заборавила ни вас. Оне који гледају, слушају, понекад се насмеју, а некад и погну главу. Знам да није лако рећи "хеј, доста је." Знам да је лакше уклопити се, прећутати, пустити да прође. И често не мислите ништа лоше - само не желите да будете следећи. Али знате ли колико ваша реакција значи некоме ко ћути? Некоме ко само жели да га оставите на миру? Некоме ко свако јутро смишља оправдање да не дође у школу јер га тамо чека нечија "само шала"?
Подсетићу вас на нешто: у свакој причи о ругању, надимку, понижавању, увек постоје три стране. Онај који повређује. Онај који ћути и трпи. И онај који све то гледа. И највише наде полажем управо у вас - у оне који гледају. Јер имате избор. Можете бити публика насиљу, или публика подршци. И то не тражи херојске подвиге. Понекад је довољно да не лајкујете увреду. Да не препричате шалу. Да седнете поред неког кога сви игноришу. Да пустите поруку "Еј, ако ти треба неко, ту сам."
И родитељи, ви који мислите да је то "све нормално", да су "деца увек таква", молим вас, погледајте пажљивије. Понекад дете које се повукло није лењо, већ повређено. Понекад оно које виче и глуми главног заправо бежи од осећања које не уме да носи. Понекад је ваше "ма пусти, проћи ће" оно што га баш тада највише заболи.
Можда си ти тај дечак. Можда вежбаш сваки дан и правиш се да ти ништа не смета. Можда си онај који је некад и сам рекао нешто што не би требало, само да се не би осећао слабим. Можда си онај који седи у задњој клупи, смешка се на увреду, а после ћути целим путем до куће. И можда ти нико до сада није рекао, али твоје емоције нису слабост. Твоја осећања су твоја снага. И не мораш да се уклопиш у слику коју други имају о теби. Не мораш да будеш "фаца" да би био вредан. И не мораш да се правиш јак да би био довољно добар.